Budo kao forma praktikovanja borilačkih veština

Bavljenje borilačkim veštinama u istočnim tradicijama se najčešće može posmatrati u dva nivoa. Prvi nivo, koji je najvidljiviji predstavlja prevashodno funkciju saznajnog, pojmovnog dela našeg bića i posledica je učenja u svom najeksplicitnijem vidu. U prošlosti, ovaj nivo, koji se može predstaviti i japanskim terminom buđucu (bujutsu), je predstavljao i osnovnu motivaciju za vežbanje borilačkih veština. Sama svrha bavljenja borilačim veštinama u formi buđucua bila je eliminacija protivnika, odnosno uspešno delovanje u kontekstu bitke, rata. U odnosu na savremeni društveni kontekst ovaj nivo bavljenja borilačkim veštinama se manifestuje i kroz naizgled iracionalnu potrebu za dostizanjem snage i veštine, te kroz manje iracionalnu potragu za zdravim fizičkim stanjem ogromne populacije koja trenira borilačke veštine. Sledstveno tome, bavljenje borilačkim veštinama stvara uslove za uspešno funkcionisanje na nivou primarnih impulsa: agilnost, izdržljivost, otpornost na česte nuspojave ovog vremena kao što su frustracija, depresija itd.
 
Fizička ravan koja se odnosi na zdravlje, kondiciju rezultat je istog – ona je posledica potrebe za uspešnim kretanjem unutar savremenog društvenog konteksta. U okviru ovoga nivoa potreba za sticanjem snage, veštine, kao i želja za  pobedom, je kroz različite forme takmičenja dovela i do pojave borilačkih sportova. I pored očiglednosti da sport i takmičenje ne odgovaraju pravoj borilačkoj situaciji, da su njen simulakrum,  te da samo donekle ova vrsta alternativnog rešenja omogućava jedno "ispunjeno" stanje, bavljenje borilačkim veštinama  se za veliki broj praktikanata i završava upravo na ovom nivou.
 
Međutim, određeni broj pojedinaca  uviđa da se stečeni kvalitet snage i umeća kroz vežbanje borilačke veštine na prvom nivou može proširiti na još neke, dublje-više sfere bića. Radi se o onome što se najuslovnije može označiti kao dostizanje duhovne ravni kroz sistematsko svesno ponavljanje, usavršavanje i oplemenjivanje tehnika date borilačke veštine. Reč je o pomaku borilačkih veština sa čisto praktičnom primenom (buđucu sistemi) ka borilačkim putevima čija je svrha kvalitativni pomak bića ka jednom kvalitetnijem, harmoničnom stanju (budo sistemi).
 
Iako je budo najbolje odrediti kao borbeni put, on ima i određene aplikativno filosofske implikacije zato što se cilj borilačke tehnike se ne iscrpljuje samo u njenoj efikasnosti, već ona postaje metod pomoću koga se kroz ispravan položaj tela, disanje i usmeravanje svesti na pokrete tehnike koja se izvodi, svest dovodi u jedno neuznemireno harmonično stanje koje omogućava razvoj sopstvene ličnosti.
 
Ovaj evolutivni pomak japanskih borilačkih sistema nastao je kao posledica promena društvenog konteksta u Japanu tokom Edo razdoblja (17, 18 i prva polovina 19. veka). U ovom periodu, Japan postaje stabilna država koju za razliku od ranijih vremena više ne potresa pošast građanskih ratova. Samim tim, pošto nestaje i potreba za borilačkim veštinama, kao isključivo praktičnim, ratnim znanjima, cilj njihovog vežbanja se menja. Pod uticajem kineskog pojma uzvišenog čoveka (še) koji je podrazumevao integrisanu psihofizičku osobu koja kultiviše duh isto toliko koliko i telo, borilačke veštine, dodavanjem određenih implikacija duhovnog procesa, postaju pored umeća borenja i  metod duhovnog usvršavanja. Na ovome nivou borilačke veštine postaju sredstvo za postizanje neuznemirenog, harmoničnog stanja svesti kod koga se snaga povećava dostižući sferu duha.
 
Jedan od mnogobrojnih primera budo majstora koji su svoje borilačko umeće doživljavali kao instrument duhovne discipline bio je i jedan od najvećih japanskih mačevalaca Cukahara Bokuden. Njegovo učenje koje se zasnivalo na tzv. ne-upotrebi mača je daleko prevazilazilo običnu spretnost u mačevanju, što dokazuje i poznata apokrifna anegdota o Bokudenova tri sina:

"Jednoga dana, Bokuden je želeo da isproba umeće svoja tri sina koji su poput oca takođe bili mačevaoci. Postavio je mali jastuk iznad zavese na ulazu u svoju sobu i to tako da bi i najmanji dodir zavese srušio jastuk na glavu onoga koji je ulazio.
 
Pozvavši prvo najstarijeg sina, ovaj je kada se približio vratima, primetio jastuk, skunuo ga i nakon ulaska u sobu vratio na svoje mesto.
 
Kada je Bokuden pozvao drugoga sina, ovaj je dodirnuvši zavesu ugledao kako jastuk pada,  spretno ga uhvatio u letu i pažljivo ga vratio na mesto sa koga je pao.
 
Došao je red i na najmlađeg sina. Mladić je naglo ušao u sobu,  tako da mu je jastuk pao na vrat. Međutim pre nego što je jastuk  pao na zemlju najmlađi Bokudenov sin je brzo potegao mač i presekao jastuk na dva dela.
 
Nakon završenog testa Bokuden je pohvalio najstarijeg sina rekavši mu da ima sve sposobnosti potrebne za mačevanje, drugome sinu je rekao da mora još da vežba dok je najmlađeg sina oštro ukorio izjavivši da je sramota za porodicu."

Ova kao i mnoge druge priče o poznatim japanskim majstorima borenja ukazuje da oružje u rukama grubog i agresivnog čoveka može da služi za divljanje dok u rukama majstora koji neguje buši no nasake ili ratničko osećanje milosrđa i blagosti ono pre svega služi kao oruđe duhovnog napretka kojim se uništavaju sopstvene sebične pobude, pohlepa, ljutnja i neznanje. Vežbajući borilačke veštine na ovaj način, postaje nam jasnija i pesma u kojoj poznati budo majstor Jagju Tađima no kami Munemori svome sinu otkriva tajne svoga stila mačevanja:

Iza tehnike,
Znaj postoji duh:
Zora sviće;
Otvori prozor,
I gle, mesečina prodire!

I mnoge druge pesme žanra vaka o tajnama različitih sistema borenja manje više ukazuju na isto, a to je da da bi smo dosegli krajnji nivo vežbanja i shvatili duh budoa samo tehničko uvežbavanje nije dovoljno već da majstorstvo tehnike predstavlja samo  pripremnu fazu. Kroz praktikovanje tehnika moramo se potpuno otvoriti,  a um očišćen od remetećih misli, emotivnih doživljaja, frustracija i predrasuda dovesti u stanje kada je on nalik na površinu mirne vode  (stanje poznato kao mizu no kokoro). Tek tada naša svest postaje sastavni deo svakog pokreta veštine koju vežbamo, a tada, potpuno harmonizovani sa situacijom u kojoj se nalazimo počinjemo da delujemo izvan uobičajenih koncepata pobede ili poraza. 

Mislio sam sve vreme
da sam učio kako da pobedim;
ali sada shvatam:
Pobediti nije ništa više,
niti išta manje nego izgubiti.

Sa takvim pravcem obuke u borilačkim veštinama vremenom se prevazilazi uobičajen nivo borilačkog umeća i dostiže stanje opisano sledećim stihovima:

U duh potpuno slobodan
od svih misli i osećanja,
čak ni tigar ne nalazi mesta
da zabode
svoje oštre kandže.

Ovakvo stanje uma koje onemogućava da u svesti dođe do "pukotine" izazvane padom koncentracije i mentalne energije, usled čega dolazi do rasejanosti i poremećaja ritma telesnih tehnika i akcija,   poznato je i pod nazivom "prazan um" ili "ne-um" (mushin) i spada u grupu duhovnih iskustava koja se javljaju kao posledica dugogodišnje mentalne prakse i borilačkog treninga.
 
Treba imati u vidu da ovladavanje ovim umećima nije cilj sam po sebi  već pre svega posledica doslednog vežbanja borilačkog puta koji se po Moriheju Uešibi, osnivaču aikidoa, zasniva na humanosti, ljubavi i iskrenosti:
 
"Suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu.
Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno jer je moć tela uvek ograničena."

Prof. Dr. Vladimir Pavlović