Aikido

Aikido je japanska borilačka veština čiji je osnivač Morihei Uešiba (1883-1969). U tehničkom pogledu ova veština se sastoji uglavnom od tehnika bacanja (nage waza), poluga (kansecu waza) i udaraca (atemi waza), preuzetih iz različitih tradicionalnih stilova đu-đucua, aikiđucua (Daito ryu), kenđucua (Šingake ryu, Yagju ryu), đodoa (veštine rukovanja štapom), kao i od tehnika koje je izmislio sam Morihei Uešiba. Za razliku od drugih borilačkih veština koje se u velikoj meri zasnivaju isključivo na udarcima (karate, tekvondo, mu tai...), udarci u aikidou se upotrebljavaju pre svega da bi se izazvao fizički i psihički debalans, a kojim se kasnije olakšava izvođenje odgovarajuće tehnike. Zbog svoje efikasnosti učenje elemenata aikidoa ulazi u sastav "specijalne obuke" većine policija i vojski u svetu.

Borilački aspekti tehnika aikidoa zahtevaju koordinaciju naših pokreta sa pokretima protivnika. Da bi se to ostvarilo neophodno je da i duh bude fleksibilan kao i telo. Jedino se na taj način može razumeti protivnik i ostvariti cilj tehnike, koji nije nanošenje ozlede, već kanalisanje energije napada i razvijanje osećaja sklada. Iz tog razloga u vežbanju aikidoa nema takmičenja koje vodi pobedi jednoga i poraza drugoga. Tehnike se izvode uz saradnju sa partnerom, a pokret odgovarajuće tehnike treba ponavljati sve dok ga nismo u potpunosti shvatili i dok nije postao refleksna radnja. Na taj način naučenom tehnikom postižemo maksimalni učinak minimalnim naporom, "pobeđujemo" ne u takmičenju snage, već primenjujući snagu protivnika.

Kao što je već naglašeno aikido je više od obične fizičke veštine. S obzirom da su tehnike aikidoa preuzete iz veština koje su podučavane u okviru različitih samurajskih klanova (Aizu, Minamoto, Takeda...), forme ponašanja karakteristične za ovu društvenu klasu drevnoga Japana čine neraskidivi deo treninga aikidoa. Strogi etički principi na kojima se ove forme ponašanja zasnivaju, a koje se odnose pre svega na poštovanje i ljubav prema partneru sa kojim izvodimo tehnike, kao i sam način izvođenja tehnika daju aikidou dublju filozofsko-psihološku osnovu. Sa te tačke gledišta aikido doprinosi razvijanju harmoničnog, smirenog uma, kao i neagresivnog (kako fizičkog, tako i mentalnog) ponašanja. Učeći se da u okvirima najprimitivnije međuljudske komunikacije (što agresivno ponašanje u svakome slučaju jeste) poštujemo prirodne principe harmonije, nenasilja, poštovanja živih bića (kako drugih tako i nas samih), vežbanjem aikidoa razvijamo toleranciju, prijateljstvo, kontrolu i samokontrolu. Iz tih razloga aikido se često naziva i umeće mira.

Prof. Dr. Vladimir Pavlović